М.К.: Градско позориште дуги низ година је обавезни учесник пратећег програма фестивала „ Дани комедије”. Ове године са две представе, за одрасле уочи почетка фестивала и за децу четвртог дана.
П.М.: Градско позориште сваке године учествује у самој организацији фестивала и ове године са две представе. Имали смо ту част да отворимо пратећи програм, ја сам имао част дао отворим фестивал са Миром Бањац што је мени нешто што ћу памтити целог живота и имали смо дечију представу која је увек обавезни део фестивала.
М.К.: Јагодинска публика је школована публика зато што има позориште и упознајте нас са радом.
П М.: Прошла година је била један од јубилеја, било је тачно 75 година рада позоришта, и 164 године од извођења прве позоришне представе у Јагодини. Нека велика, београдска позоришта не могу да се похвале тако дугим постојањем. Имамо ансамбл од неких двадесетак глумаца и двадесетак глумаца дечије сцене. Ове године смо основали омладинску сцену. Текст Владе Ђурђевића „ Не играј на Енглезе” био је иницијална каписла за њено оснивање где ће радити редитељи који су ближи нама, познају наш рад и имају педагошко искуство јер су у питању омладинци. Тренутно на репертоару имамо осам играјућих представа а у плану су још две до краја године. Радимо увек са професионалним редитељима, двоје наших глумаца су чланови удружења драмских уметника Србије што се рачуна као професионализам и бројни наши глумци учествују у снимању серија. Што се тиче дечије сцене, радим са децом неких седам осам година и код короне смо престали да бројимо. Корона нас је зауставила, 2020. смо урадили „Пинокија” који је смештен у данашње доба. Пребацили смо неких 120 награда, што уопште није мало, што на међународним, што на домаћим фестивалима. Што се тиче сцене за одрасле, наш ансамбл важи за један од најбољих у Србији, што се тиче аматеризма, јер се ипак водимо као аматери. Мој циљ, од момента када је цео ансамбл рекао „Да ти си тај који ће да води целу ствар”, у сарадњи са директорком Зорицом Стојиновић је да постанемо професионално позориште. То не зависи само од нас, ми се трудимо, али то зависи од других људи, већих глава. Један од мојих предлога уметничком директору фестивала Небојши Брадићу, са којим се сложио, је да како постоји награда за најбољи комедиографски текст, да тај награђени текст буде изведен код нас. Управни одбор да одреди редитеља да направимо представу која би се приказивала следеће године у част награђених и тако би наше позориште учествовало у тих осам дана фестивала.
М.К.: Кројити репертоар за децу је мука али такође и за одрасле!
П.М.: Публику навикнеш на једну ствар и то је врло тешко после изместити у нешто друго. Јагодинска публика тешко прихвата било коју другу врсту комедије типа апсурда или нешто слично. Видели смо то на овом, али и на ранијим фестивалима у различитим селекцијама а комедија има много грана, изузетно је сложена, по мени сложенија од драме. Задовољити такву публику изузетно је тешко. Заборавио сам да кажем да ми имамо у позоришту свој дан, четвртак, представа је у осам увече и играмо ми или нам гостује неко позориште. Радимо размене свуда по Србији од Сенте доле до Лесковца и Пирота. Сарађивали смо и са Македонијом, а сада имамо преговоре са Бугарском. Имамо позив од фестивала на Палићу и ми смо позвани као једино позориште из Србије да учествујемо, поред Хрватске, Босне и ето још један доказ да радимо како треба да се ради и то има одјека. На репертоару имамо представе које се играју по десет година, скоро смо славили у Свилајнцу педесето извођење. Не могу многа позоришта да се тиме похвале. Одабир текста за репертоар јесте тежак посао а ми смо то решили тако што имамо уметнички Савет који одлучује шта ћемо да радимо.
М.К.:Да ли је у овим тешким временима сарадња са другим позориштима смањена?
П. М.: Не, чак је и већа него што је била. Ми Срби, поготово глумци кад нам је најтеже највише нас има. Сматрам да позориште никад неће моћи да умре, уметност као уметност никад неће моћи да замре, да се смањи. Може само да расте и расте. Колико год да нас газе ми ничемо као шаш.
М.К.: Ко вас финансира и да ли је то довољно?
П.М.: Пројектно се финансирамо, нас финансира буџет града који је ове године повећан за 50 одсто и хвала им на томе. Што се тиче техничке подршке Културни центар нам излази у сусрет и што се тиче сарадње са њима она је на изузетно високом нивоу. Средства наравно никад нису довољна, али што је рекла Мира Бањац „Фестивали су скупи и треба да су скупи“, ја ћу то да изместим у уметност. Она кошта и треба да кошта. Увек имате ситуацију да би нешто могло да се дода али то кошта.
М.К.: На зграду Културног центра дограђена је нова зграда која ће бити будуће позориште и ваша нова сцена!
П.М.: Очекујемо то, сала ће бити већа и лепша од ове. Питам се да ли у Србији сада постоји град који гради позориште. А опет узмите ситуацију позоришта „ Буха“, њима узимају зграду и то је страшно. Они тамо постоје од када су се основали и сада неко хоће да им узме то. Нама град даје још једну салу, већу, бољу још један простор где ћемо моћи да покажемо шта радимо.
М.К.: Да ли сте задовољни својом публиком, њеном посетом?
П.М.: Задовољни смо и зато и постојимо оволико дуго, да нас не посећују, да не обраћају пажњу на нас ми не би смо постојали. Увек су нам пуне сале кад су премијере у питању. Публика је увек одабрана. Приметили смо да постоје људи који стварно прате позориште и сада су на фестивалу редовни посетиоци и после представе при изласку упоређују неке фестивалске представе са неким нашим што је мени изузетно драго. Значи да радимо посао како треба и да их образујемо на прави начин.
М.К. : А дечија, најоштрија публика на свету?
П.М.: Надам се да никада неће да се промене и да нико неће да их промени. Ако деци извучеш смех и ако успеш да са осмехом изађу из сале ти си направио посао. Радим са децом већ осам година и кад радим позоришну представу са њима и кад осетим да они почну да се играју на сцени мени је то знак да је представа готова. Имамо наравно одређен број проба, зависи од саме представе колико, али кад осетим да се деца играју на сцени мени је то прелепо. Више ту немам шта да радим, без обзира да ли сам хтео ово или оно, то је готово јер се они већ играју, то је њихов свет и твоје је само да изађеш одатле. Кад то прихвати млађа публика од вртића до основне школе онда је то нешто прелепо. Само образовање, па и позоришно мора да крене од малих ногу, од вртића. Уче кроз доласке у позориште, кроз гледање представа, јер ту се учи шта се гледа, ко се гледа, како се понашаш, да ли треба да звони мобилни, да ли треба да се прича, шушка, да ли можеш слободно да се смејеш или не и онда дође до интересовања за позориште. Неке хостесе на фестивалу су дошле из Градског позоришта Јагодина.
М.К.: Поменули сте да ће до краја године бити изведене још две премијере и шта вас још чека?
П.М.: Бројна гостовања, фестивали, премијерa за децу.
М.К.: Захваљујем се на разговору, желим пуно успеха у даљем раду и да догодине говоримо о професионалном Градском позоришту у Јагодини.
П.М.: Хвала вама!
Мишка Кнежевић
