M.K.: Gradsko pozorište dugi niz godina je obavezni učesnik pratećeg programa festivala „ Dani komedije”. Ove godine sa dve predstave, za odrasle uoči početka festivala i za decu četvrtog dana.
P.M.: Gradsko pozorište svake godine učestvuje u samoj organizaciji festivala i ove godine sa dve predstave. Imali smo tu čast da otvorimo prateći program, ja sam imao čast dao otvorim festival sa Mirom Banjac što je meni nešto što ću pamtiti celog života i imali smo dečiju predstavu koja je uvek obavezni deo festivala.
M.K.: Jagodinska publika je školovana publika zato što ima pozorište i upoznajte nas sa radom.
P M.: Prošla godina je bila jedan od jubileja, bilo je tačno 75 godina rada pozorišta, i 164 godine od izvođenja prve pozorišne predstave u Jagodini. Neka velika, beogradska pozorišta ne mogu da se pohvale tako dugim postojanjem. Imamo ansambl od nekih dvadesetak glumaca i dvadesetak glumaca dečije scene. Ove godine smo osnovali omladinsku scenu. Tekst Vlade Đurđevića „ Ne igraj na Engleze” bio je inicijalna kapisla za njeno osnivanje gde će raditi reditelji koji su bliži nama, poznaju naš rad i imaju pedagoško iskustvo jer su u pitanju omladinci. Trenutno na repertoaru imamo osam igrajućih predstava a u planu su još dve do kraja godine. Radimo uvek sa profesionalnim rediteljima, dvoje naših glumaca su članovi udruženja dramskih umetnika Srbije što se računa kao profesionalizam i brojni naši glumci učestvuju u snimanju serija. Što se tiče dečije scene, radim sa decom nekih sedam osam godina i kod korone smo prestali da brojimo. Korona nas je zaustavila, 2020. smo uradili „Pinokija” koji je smešten u današnje doba. Prebacili smo nekih 120 nagrada, što uopšte nije malo, što na međunarodnim, što na domaćim festivalima. Što se tiče scene za odrasle, naš ansambl važi za jedan od najboljih u Srbiji, što se tiče amaterizma, jer se ipak vodimo kao amateri. Moj cilj, od momenta kada je ceo ansambl rekao „Da ti si taj koji će da vodi celu stvar”, u saradnji sa direktorkom Zoricom Stojinović je da postanemo profesionalno pozorište. To ne zavisi samo od nas, mi se trudimo, ali to zavisi od drugih ljudi, većih glava. Jedan od mojih predloga umetničkom direktoru festivala Nebojši Bradiću, sa kojim se složio, je da kako postoji nagrada za najbolji komediografski tekst, da taj nagrađeni tekst bude izveden kod nas. Upravni odbor da odredi reditelja da napravimo predstavu koja bi se prikazivala sledeće godine u čast nagrađenih i tako bi naše pozorište učestvovalo u tih osam dana festivala.
M.K.: Krojiti repertoar za decu je muka ali takođe i za odrasle!
P.M.: Publiku navikneš na jednu stvar i to je vrlo teško posle izmestiti u nešto drugo. Jagodinska publika teško prihvata bilo koju drugu vrstu komedije tipa apsurda ili nešto slično. Videli smo to na ovom, ali i na ranijim festivalima u različitim selekcijama a komedija ima mnogo grana, izuzetno je složena, po meni složenija od drame. Zadovoljiti takvu publiku izuzetno je teško. Zaboravio sam da kažem da mi imamo u pozorištu svoj dan, četvrtak, predstava je u osam uveče i igramo mi ili nam gostuje neko pozorište. Radimo razmene svuda po Srbiji od Sente dole do Leskovca i Pirota. Sarađivali smo i sa Makedonijom, a sada imamo pregovore sa Bugarskom. Imamo poziv od festivala na Paliću i mi smo pozvani kao jedino pozorište iz Srbije da učestvujemo, pored Hrvatske, Bosne i eto još jedan dokaz da radimo kako treba da se radi i to ima odjeka. Na repertoaru imamo predstave koje se igraju po deset godina, skoro smo slavili u Svilajncu pedeseto izvođenje. Ne mogu mnoga pozorišta da se time pohvale. Odabir teksta za repertoar jeste težak posao a mi smo to rešili tako što imamo umetnički Savet koji odlučuje šta ćemo da radimo.
M.K.:Da li je u ovim teškim vremenima saradnja sa drugim pozorištima smanjena?
P. M.: Ne, čak je i veća nego što je bila. Mi Srbi, pogotovo glumci kad nam je najteže najviše nas ima. Smatram da pozorište nikad neće moći da umre, umetnost kao umetnost nikad neće moći da zamre, da se smanji. Može samo da raste i raste. Koliko god da nas gaze mi ničemo kao šaš.
M.K.: Ko vas finasira i da li je to dovoljno?
P.M.: Projektno se finansiramo, nas finansira budžet grada koji je ove godine povećan za 50 odsto i hvala im na tome. Što se tiče tehničke podrške Kulturni centar nam izlazi u susret i što se tiče saradnje sa njima ona je na izuzetno visokom nivou. Sredstva naravno nikad nisu dovoljna, ali što je rekla Mira Banjac „Festivali su skupi i treba da su skupi”, ja ću to da izmestim u umetnost. Ona košta i treba da košta. Uvek imate situaciju da bi nešto moglo da se doda ali to košta.
M.K.: Na zgradu Kulturnog centra dograđena je nova zgrada koja će biti buduće pozorište i vaša nova scena!
P.M.: Očekujemo to, sala će biti veća i lepša od ove. Pitam se da li u Srbiji sada postoji grad koji gradi pozorište. A opet uzmite situaciju pozorišta „ Buha”, njima uzimaju zgradu i to je strašno. Oni tamo postoje od kada su se osnovali i sada neko hoće da im uzme to. Nama grad daje još jednu salu, veću, bolju još jedan prostor gde ćemo moći da pokžemo šta radimo.
M.K.: Da li ste zadovoljni svojom publikom, njenom posetom?
P.M.: Zadovoljni smo i zato i postojimo ovoliko dugo, da nas ne posećuju, da ne obraćaju pažnju na nas mi ne bi smo postojali. Uvek su nam pune sale kad su premijere u pitanju. Publika je uvek odabrana. Primetlili smo da postoje ljudi koji stvarno prate pozorište i sada su na festivalu redovni posetioci i posle predstave pri izlasku upoređuju neke festivalske predstave sa nekim našim što je meni izuzetno drago. Znači da radimo posao kako treba i da ih obrazujemo na pravi način.
M.K. : A dečija, najoštrija publika na svetu?
P.M.: Nadam se da nikada neće da se promene i da niko neće da ih promeni. Ako deci izvučeš smeh i ako uspeš da sa osmehom izađu iz sale ti si napravio posao. Radim sa decom već osam godina i kad radim pozorišnu predstavu sa njima i kad osetim da oni počnu da se igraju na sceni meni je to znak da je predstava gotova. Imamo naravno određen broj proba, zavisi od same predstave koliko, ali kad osetim da se deca igraju na sceni meni je to prelepo. Više tu nemam šta da radim, bez obzira da li sam hteo ovo ili ono, to je gotovo jer se oni već igraju, to je njihov svet i tvoje je samo da izađeš odatle. Kad to prihvati mlađa publika od vrtića do osnovne škole onda je to nešto prelepo. Samo obrazovanje, pa i pozorišno mora da krene od malih nogu, od vrtića. Uče kroz dolaske u pozorište, kroz gledanje predstava, jer tu se uči šta se gleda, ko se gleda, kako se ponašaš, da li treba da zvoni mobilni, da li treba da se priča, šuška, da li možeš slobodno da se smeješ ili ne i onda dođe do interesovanja za pozorište. Neke hostese na festivalu su došle iz Gradskog pozorišta Jagodina.
M.K.: Pomenuli ste da će do kraja godine biti izvedene još dve premijere i šta vas još čeka?
P.M.: Brojna gostovanja, festivali, premijera za decu.
M.K.: Zahvaljujem se na razgovoru, želim puno uspeha u daljem radu i da dogodine govorimo o profesionalnom Gradskom pozorištu u Jagodini.
P.M.: Hvala vama!
Miška Knežević
