Разговор о представи „Тартиф” Жана Баптиста Поклена Молијера, ауторски пројекат Игора Вука Торбице, Народно позориште Сомбор у копродукцији са Српским народним позориштем Нови Сад
Улогу Таритафа игра Саша Торлаковић који је објаснио како је почео рад на престави „ Игор и ја смо се определили за тему која нас је обојицу интригирала шта је то у нама људима да смо спремни да трпимо диктатуру, да нас неко гњечи, да нам усађује шта ћемо да кажемо, да нас учи шта треба да милимо. У почетку смо се реферисали на Великог диктатора Чарлија Чаплина и тако смо некако и почели. Хтели смо да нађемо шта је то смешно у класици, почели смо пробе као да смо група станара, импровизовали смо и то заигравање могло је да траје годину дана, али смо у позоришту везани роковима онда је рекао да морамо то да приводимо крају и сматрао је да је Тартиф добар оквир за то. Он је те импровизације снимао и касније уклопио и оне су велики део представе коју сте гледали вечерас. Онда је он мудро, веома интелигентно градио и мислим да нисмо изневерили Молијера. Јесмо урадили декоснтрукцију, састављали, растављали, али смо водили и дијалог са Молијером. Чини ми се да је свако од нас нашао добар разлог зашто то ради и игра. Представу играмо већ четири године и чини ми се да сви имамо посебну љубав према овом делу које смо заједно са Игором направили и мислим да је наш задатак лични и интимни да је чувамо што дуже”
Хана Селимовић тумачи лик Дорине која нас уводи и тумачи представу: „ То није био угодан и лаган процес иако смо сви били врло љубавни једни према другима. Тешко смо се изборили кроз ову шуму разног материјала који смо имали. Много стихова овде није Молијер него је написао Игор. Ово је заиста улога која је била моје освајање сценске слободе. Игор је имао идеју да ја будем резонер представе и како то кажемо непоуздани наратор и ја сам имала отпор према томе јер сам била уверена да сам у томе врло лоша. Имам утисак да сам заиста дошла до слободе у тој чињеници да третирам публику као саучесника и саговорника и када освојите угодност у томе то је нешто највеличанственије што у позоришту може да се деси.”
Важан лик представе је Оргон кога тумачи Нинослав Ђорђевић: „Процес са Игором је био невероватно лак и спонтан. Оно што је била његова највећа вреднсот у раду са глумцима јесте да сте имали толико поверења, а у исто време и тако сигурну руку да вас води. Уграђујете себе у један образац људи који су без чврстине, без темеља и ослонца у себи и стално траже једног вођу коме могу да делегирају одговорност јер за одговорност да буду правични, гласни, праведни, храбри немају храбрости и онда морају да делегирају а углавном делегирају погрешној особи. Оно што мислим да је неко пројекционо платно које представља Оргон је пројекција свих људи, елемент нељускости да бранимо своје него да их жртвујемо, да их стављамо на олтар тих обожаваних јунака које имамо. То је за мене Оргон. Мислим да смо то виђали и виђамо константно. Мислим да би Игору било веома битно да играмо баш као што смо играли вечерас баш онако како је он хтео рок енд рол и ово је једно од бољих играња у последње време. Баш нам је било лепо!”
Оцена публике 4,57
Мишка Кнежевић, новинар
