Prošle nedelje u Jagodini se dogodilo jedno zaista posebno veče, muzički sastav Orthodox Celts je održao koncert na otvorenom u samom centru grada. Redovni sam posetilac rok koncerta od svoje šesnaeste godine, između ostalog udata sam za bivšeg (čitaj propalog) rokera tako da ću slobodno oceniti ovaj koncert jednom visokom ocenom. Ovo je bio jedan od najboljih koncerata u našem gradu u poslednjih pet godina. Vrhunski koncert sa osrednjom posećenošću, što je pre sve svega bilo i očekivano iz razloga što ovaj sastav izvodi specifičnu vrstu muzike, ali to nije umanjilo dobru atmosferu. Besprekorno ozvučenje, sjajni muzičari, fuzija akustike i struje na otvorenoj sceni, divan i pun vokal. Talentovani frontmen koji muziku izražava na dinamičan i seksepilan način uz izuzetnu komunikaciju sa publikom. Publika je ipak bila glavna zvezda ove večeri, u prvim redovima mlade generacije, u pozadini mi nešto stariji. Prijatno sam iznanađena da među omladinom ima kosijanera u džinsu i koži, i da postoje devojke koje liče na mene od pre trideset godina. Šta reći? Rock did not really die! Kada je u jednom trenutku krenula šutka, stvarno me je do kraja ispunio ponos. Šutku sam naravno preskočila, kao i svi ostali mog uzrasta, ali to nas nije sprečilo da se sjajno zabavimo i zaista dobro provedemo.
Grupa Orthodox Celts osnovana je u Beogradu daleke 1992. godine. Ovi muzičari od prvog dana izvode isključivo irsku folk muziku u kombinaciji sa rok zvukom. Članovima benda zaista treba odati ogromno priznanje, mnoga prijateljstva, brakovi, države u međuvremenu su se raspale, ali oni su ostali verni svom zvuku pevajuću isključivo na engleskom jeziku. Uvek sam se pitala kako jedan čovek sa ovih prostora dođe na ideju da kaže sebi: hm, mislim da je dobra ideja da napravim bend koji će furati samo irski folk, možda u Irskoj nemaju dovoljno dobrih muzičara, a valjda će jednog dana i ovaj domaći publici dosaditi. U međuvremenu ne da nije dosadio nego se rodio i njegov ludi potomak turbofolk.
foto: Viktor Stojanović
Svi kolektivno smo neizmerno zahvalni ovim muzičarima što preko trideset godina furaju svoj fazon i što je najčudesnije ideja o formiranju ovakvog koncepta pokazala se kao izuzetno pametna ideja. Zašto? Zato što se suštinski naš tradicionalni folklorni zvuk i zvuk drevnih iraca energetski gotovo i ne razlikuju, pokreću leptire u stomaku i na gotovo isti način prolaze kroz DNK spirale. Oba zvuka su rođena u vekovnoj patnji naroda pružajući nadu, lepotu, ponos i ushićenje.
I za kraj jedan kuriozitet. Fun fact je da prosečni jagodinac ne zna da se na niskoj planini Juhor, koja se uzdiže južno od grada, nalaze ostaci drevnog keltskog utvrđenja i veštačke druidske pećine iz 1. veka pre naše ere. U našoj neposrednoj okolini postoji srpski Stounhendž. Zašto je ovo nepoznato široj javnosti? Jedan od razloga je mističnost same planine koja je lokalnom stanovništvu oduvek bila zastrašujuća. Mi eto želimo da verujemo da smo potomci starih slovena i starih kelta, a neke tajne možda je najbolje da za sada ostanu neotkrivene.
Biserka Jakovljević, psihoterapeut
Tekst preuzet sa https://srpskopero.rs/
