Danas se navršava godinu dana od smrti jednog od osnivača i dugogodišnjenjeg umetničkog direktora festivala „Dani komedije”, Dobrice Milićevića. U znak sećanja, poklanjamo vam intervju sa njim koji je uoči festivala najboljih komediografskih ostvarenja 2019. godine uradila Marija Petrović, u to vreme student novinarstva.
Intervju, Dobrica Milićević
Šta si se venčao za tu Jagodinu?
Nemojte da vas neko laže da ćete moći sve da kažete u životu, ne ovde nego u celom svetu, postoji nešto što ćete znati, a nećete smeti da kažete da se desilo i to razumem, ali da lažete ne smete.
Razgovarala Marija Petrović
One, zauvek nedorečene, novinare i pisce, često pronalazimo u ličnim, godinama pažljivo prikupljanim bibliotekama kako prelistavaju dragocena sećanja. Neumorne kritičare, israživače od autoriteta, u amfiteatru, zanesene u priči, duboko zabrinute za njaveće svetske probleme. Zamišljene scenariste, zatvorenih očiju naći ćemo pred filmskim platnom, kako nesvesno smenjuju izraze lica kao slike u glavi…Međutim, one koji se nikada nisu opredelili za svoj poziv bežeći od svake isključivosti, nemirnog duha, ali obasjane smirenošću, vrlo je moguće da ćete kad tad sresti u pozorištu. U svečanoj polutami Jagodinskog pozorišta, gde su se generacije mladih učile da poštuju tišinu, tuđe reči i vreme, da misle i povezuju stvarnost i umetnost, da prepoznaju umetnost u stvarnosti i da se smeju, na tom mestu zagledanog u redove crvenih sedišta nalazimo Dobricu Milićevića.
Skromnog čoveka, velikih dostignuća. Pored svog doprinosa književnosti, filmu, scenariju, sebe najpre predstavlja kao novinara, onim svečanim i lakim glasom dajući tome značaj titule. Novinar je bio još u srednjoj školi, njegova ljubav prema pisanoj reči prvi put se pokazala u gradskom listu „Novi put”, „To mora da imate u sebi, u moje vreme su ljudi odlazili u novinarstvo zato jer ih nešto vuče iznutra da to postanu, nije se išlo trbuhom za kruhom, nažalost danas imate tu pojavu. U moje vreme to je nešto jače od vas, osećate odgovornost da se obraćate javnosti.” Romantični i gotovo književni momenat u biografiji Dobrice Milićevića jeste da se novinarstvom bavio i tokom odsluženja vojnog roka. Ni vojnička disciplina nije uspela da savlada njegovu želju da u svom vremenu ostavi trag trenutka. „Ja sam otišao na granicu i onda sam tamo u klubu vojnika pronašao list „Pobeda” koji je pisao o životu vojnika i starešina u Trećoj armiji, a Treća armija je bila u Skoplju. Onda sam intenzivno počeo da pišem i vidim stižu ti moji tekstvi i redovno ih objavljuju, da bi jednog dana došao glavni urednik puknovik zbog mene u jedinicu, da vidi ko sam i šta sam i da mi ponudi da odslužim u Skoplju kao novinar, to je bila velika senzacija. To je bila jedna strašna ekipa u kojoj sam ja radio tu je bio Toma Džadžić novinar NINA, Nikola Rudić karikaturista, Vlada Janković, Mihajlo Habul čuveni novinar Politike, sve kao vojnici koji su služili vojni rok kao novinari, tako da sam ja vojni rok odslužio kao novinar. Nešto od toga čuvam i danas.”
Po povratku iz Skoplja prenosi izveštaje o igradnji autoputa, nakon toga bio je prvi glas jedne od tri radio stanice u to vreme, radija Svetozarevo. Voleo je svoj grad i svoj posao, prenosio je boks mečeve čije su prenose uživo slušali Jagodinci na gradskom trgu, prenosio je doček savezne štafete i nikada nije želeo da ode, niti je maštao o velikim uspesima i slavi, ali njegov telenat, posvećenost i odgovornost, bilo je sebično zadržati u jednom malom gradu. Zbog toga je na nagovor kolega sa Studija B, nakon dvanaest godina od osnivanja radija, otišao za Beograd. „Radio Beograd je uvek insistirao da ja pređem tamo, pa se tako ponosnim jednim pismom koje sam dobio od spikera Radio televizije Beograd na čelu sa Branom Surutkom i svi su se potpisali na tom pismu, šta si se venčao za tu Jagodinu kažu, ostavi Jagodinu i dođi gore.”
„ I sedamdes` pete ja prelomim…”
Na Radio Beogradu uređuje Jutarnji, a potom i Dokumentarni program, da bi vrlo brzo postao urednik svih radio stanica, a nakon toga na poziv Nikole Mirkova prešao i na televiziju. Po svojoj želji uređivao je program za dijasporu, esmisuju „Ponovo zajedno”, zbog toga što je kako kaže uvek bio nežan prema tim ljudima koji ga slušaju, kasnije se sa mnogima sprijateljio i o svakome Dobrica tvrdi jedno, „Posećivao sam te ljude kad sam putovao, nisam video neku veliku sreću, pate svi, takav je mentalitet našeg čoveka, pati za otadžbinom, uvek sam odlazio sa nekom tugom od njih ma kako se materijalno snašli.”. Na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja po Rusuji, sačekala ga je vest da je dobio nagradu „Dimitrije Davidović”, to je kaže bila ogromna čast i sreća i sa velikim zadovoljstvom došao je u Beograd po nju. Kako to obično ide, velike nagrade nose i velike odgovornosti, te na nagovor ostalih kolega iste godine u vreme velikih demonstracija, postaje urednik Informativnog programa Televizije Beograd, gde je kaže upozoravao svoje saradnike da će prihvatiti to mesto, ali ne i laži. „Znate šta nemojte da vas neko laže da ćete moći sve da kažete u životu, ne ovde nego u celom svetu, postoji nešto što ćete znati, a nećete smeti da kažete da se desilo i to razumem, ali da lažete ne. Sa tim pricipom sam imao nekoliko sukoba, ideoloških i političkih.”
Prisećajući se tih mutnih vremena za svakog čoveka, a naročito novinara njegovog kova, navodi da je dolazio u situacije da mu pred sam početak programa u isti bude ubačeno nešto u čiji sadržaj nije upućen i da je bilo pokušaja podmetanja da se progura režimska politika u javnost, ali da se onaj ko je bio spreman da plati cenu odupiranja tome mogao odupreti. „ … U međuvremenu ulazi organizatorka, dobacuje mi cedulju koju je poslao glavni urednik na kojoj je pisalo kako treba da odjavim emisiju. Nisam hteo, ja sam uzeo ono i zgužvao i bacio. Kad sam to završio po celom studiju sam tražio Radeta Brankova, on zna šta je uradio. Naravno, ujutru sekretarica glavnog urednika dolazi do mene, on meni otvoreno kaže, „Dobrice ti znaš šta si uradio i znaš da posle toga ne možeš da budeš na tom radnom mestu.”
Moskva i Konstantinovo
„Išao sam u Rusiju u to vreme kad je Jugoslavija bila pod sankcijama. Direktor je bio Vučelić. Dolazim u Moskvu da bih sutra snimao našu veliki prijateljicu Gustovu, imao sam zakazan intervju sa njom i da još neke intervjue pokušam. Odem i dočeka me jedan prijatelj tamo i ja zaboravim da se javim našoj Jasmini, našem dopisniku. Zaboravim, odem u hotel i javim joj se tek sutra ujutru, ona kaže, „Gde si ti čoveče?“, ja reko, „Tu sam, neko društvo je bilo uveče…“, kaže ona, „ Pa ja ne smem da dođem do tebe, je l` ti znaš šta se desilo?“, a prethodne večeri Jeljcinj zaveo vanredno stanje u Moskvi. Moskva je bila sva okružena tenkovima.” Tako je Dobrica, u neprestanoj zvonjavi telefona i slanja izveštaja provodio noći u hotelu, dok je danju prisustvovao sednicama i posmatrao opsadno stanje u Moskvi. Kasnije je Rusija postala jedna od njegovih omiljenih destinacija, priznaje kako je uvek želeo da on ide u Rusiju, tamo je stekao mnogobrojna poznanstva, upoznao najinteresantnije ličnosti i približio se najviše što je mogao svom voljenom Jesenjinu. Napisao je knjigu, „Zvona Jesenjina” uz koju je snimnjen i istoimeni film u rodnoj kući ruskog pesnika. „Bio je mart mesec, ogolelo drveće, sve vreme puta beskraj breza, šume breza, ogolelo drveće i tako se ulazi u njegovo rodno mesto. Želeo sam da vidim kuću, sećam se gazio sam u nekom snegu do kolena. Dođem do te kuće i žena invalid sa sve štapom, u autentičnoj ruskoj nošnji otvara nam vrata. I sad ja, pravim intervju i ne mogu da zamislim da taj intervju prođe bez snega, kao sve te ruske bajke, kao sva ta poezija i kažem Čedi snimatenju da mi je žao što nema snega. U jednom trenutku dok ja razgovaram sa njom, meni snimtelj kaže da pogledam kroz prozor, ja se okrenem, sneg pada kao kruška, ja prekinem intervju i izađem napolje. Napolju i nastavimo intervju, dok sam zvaršio i zahvalio se njoj, stade sneg, istog sekunda, kad je neko režirao pozorišni komad.” Išavši putem kojim je prolazio Sergej Jesenjin, sretao je i nailazio na neke njemu neverovatno bliske ljude, slušajući njegovu poeziju u izvođenju ruskih književnika, načuo je od pesnika Višeslavkovog i to da jedna od njegovih voljenih žena i dalje živa… „Nadežda Davidovna. Uporan sam bio da saznam da li je ta žena živa, niko živ više nije u Moskvi znao o njoj, ali pronašao sam njen broj. Njena negovateljica kaže, „Gospodine, ona je narušenog zdravlja nema govora o nikakvim izjvama!”. Međutim, jednog dana zvoni mi telefon i ona kaže, gospođa Nadežda je rekla da dođete u toliko i toliko sati. Nalazimo tu zgradu u kojoj živi, dolazimo do vrata, ona je izvodi, držeći je pod ruku, baku sa tako slatkim licem, ozarenim, srećna je bila što smo došli. Zaplakala je, pričala je kako je Jesenjin mnogo voleo Beograd i da je zato pristala inače ne prima nikoga. Sve police bile su prazne, nigde knjiga, ništa, ništa i ona kaže da je njin sin zabranio bilo kakve intervjue sa majkom, neki su dolazili odneli su sve tako da ona nema nikakvu prepisku sa Jesenjinom, to je Nadežda Davidvna. Ona je bila prevodilac sa nekoliko jezka, i sa njim je išla da govori njegovu poeziju i u toj vezi oni se zavole, živeo je sa njom tri godine. „Vi me pitate gde je stanovao, pa vi onda ne znate dovoljno Jesenjina, on je stanove menjao svaka dva meseca.”, rekla mi je gospođa Nada. Spremali su se da ga ubiju i u poslednjem trenutku je pobegao u Petrograd, i kad je pobegao tamo je upoznao Isidoru Dankan, sedamnaest godina stariju.”
Jasna Poljana
Nesreća naših ljudi koji žive po belom svetu navela ga je da piše o autontičnim sudbinama sa kojima se susretao. U Rusiji je napisao četiri knjige. Obilazeći razna mesta, zastao je i u Jasnoj Poljani, u čast velikog Lava Tolstoja. U muzeju Lava Tolstoja koji tamo postoji kaže da ljubitelj ruske umetnosti može provesti dane i dane. „ … Cela njegova biografija, ima jedan deo gde stoji njegov pisaći sto, naliv pero i knjiga koju je posldnju prelistavao, to su Braća Karamazovi, Dostojevskog. Sumnjalo se da se ubio, tako da mu nije služeno opelo. On je pošao na put, vozom, bio je u velikoj krizi napuštao je kuću i tako dalje… Seo je u voz, neki ljudi su ga prepoznali i njemu nije bilo dobro, onesvestio se u vozu. Umro je na usputnoj železničkoj stanici. Bio je protiv crkve i računa se da je izvršio samoubistvo, što nikada nije dokazano. Sebi za života odredio je gde da ga sahrane, u šumi između dva jablana, gde nema nikavog obeležja sem humke koja se neprestano obnavlja šumskim cvećem, pošto je on stalno išao i donosio kući šumsko cveće. Nema ni podataka kad je umro ni kad je rođen, imate samo putić kojim se smenjuje jedna boja šljunka sa drugom dok idete kroz šumu, hodate jedno dvesta metara i nailazite na natpis „GROB”.
Pored svoje iskrene ljubavi prema Rusiji, ne voli da ga nazivaju rusofilom, on je kaže zaljubljen u rusku umetnost i dušu, a to nema veza sa politikom. U ostalom navodi da i te kako postoje stvari koje mu se kod Rusa ni malo ne dopadaju, između ostalog hrana i vino, te je željan dobrog vina morao obići Staljinove vinograde i piti vino čiji bi kvalitet Staljin lično potvrdio.
Zlatni ćuran
Nasmejan, rečit i zadivljujuće skroman, Dobrica Milićević pitan da govori o festivalu „Dani komedije“, čiji je jedan od osnivača, u trenu zauzima oštar i čvrst, ponosit stav. Blago se izdigavši iz stolice, uperivši prstom na stanje u celokupnoj srpskoj kulturi, zaboravljenom iskrenošću starijih ljudi i direktnim rečima rekao je, „O festivalu „Dani komedije mogu Vam reći sve najlepše, to nije kurtoazija, to nije subjektivnost to je istina, to je jedan od retkih festivala koji je vrlo ugledan u svim krugovima u najširoj kulturnoj javnosti Srbije. Dakle, on strogo vodi računa o kvalitetu predstava, vi nećete naći za ovih pedeset godina bilo koga ko će staviti neku primedbu na „Dane komedije”, taj ne postoji. Nikakvu da kažem kanonsku režiju ne dozvoljavam, nikakvu privatizaciju programa, prosto selektori o kojima takođe vodim računa, biraju najbolju predstavu. Sva pozorišta, svi glumci se ponose nagradama koje ponesu odavde i to ćete čitati u svakom intervjuu poznatog glumca, vi ćete videti da ističe to što je dobio neku nagradu ovde ili Zlatnog ćurana.
Naravno, taj kvalitet zavisi i od ponude, stanja u našim pozorištima, vi ne možete da izmislite najbolje predstave ako ih nema. Ove godine će biti vrlo kvalitetan festival, takav je neki sticaj okolnosti, gde ima baš brilijantnih predstava. Ovde su najveći problem, to moram da vam kažem, ulaznice. To je tradicija i tu nažalost rešenja nema.”
Završili smo razgovor onako kako smo i započeli, nasmejani i radosni. Čika Dobrica se vratio prijateljima, koji su ga čekali u kafeu gradskog pozorišta gde su ispijajući kafu vodili neprekidne razgovore o predstojećem festivalu.
