Sreda, 20. mart u 20:00
RAZVOJNI PUT BORE ŠNAJDERA
Jugoslovensko dramsko pozorište
Tekst: Aleksandar Popović
Režija: Egon Savin
Igraju: Nenad Jezdić, Irfan Mensur, Branislav Lečić, Radovan Vujović, Tamara Dragičević, Branka Šelić, Nebojša Milovanović, Milica Gojković, Tanja Pjevac, Lazar Đukić, Janko Cekić i Ognjen Nikola Radulović
Komad Aleksandra Popovića „Razvojni put Bore Šnajdera”, prvi put je izveden 1967. Godine. Popović je iste godine nagrađen Sterijinom nagradom za najbolju savremenu dramu ( u to vreme Jugoslovenske pozorišne igre). Po izboru kritike, u konkurenciji od 710 drama na srpskom jeziku, Popovića „Razvojni put Bore Šnajdera”, proglašen je najboljom dramom u periodu od 1944. do 1993. godine.
Reč reditelja
Aca je pisac neimaštine u svakom pogledu. Svi njegovi špijuni, dupedavci, mutivode, prefakute, barabe, šegrti, četnici, žandari, lopovi, partizani- svi žude za vulgarnim obiljem koje nikada nisu videli. Svi su njegovi likovi od istog soja – danas odbačeni podanici, poniženi i izgladneli, pretvorni i lukavi, a već sutra bahati nitkovi, vlastodršci. Popović zna kako se fukara domogne vlasti i kako uspeva da je zadrži. Likovi ovih istorijskih basni su lekovito amoralni. Popović ih sve bez razlike brani i razume, često se ljuti na svoje likove, kao što se čovek ljuti na samog sebe. To je ono neodoljivo i neponovljivo u njegovom delu. To je onaj čehovljevski, nepatvoreni humanizam kakav osetimo u evropskoj dramskoj književnosti jednom u sto godina. Njegova isceliteljska toplina zrači iz svakog njegovog dela. Aca je bio nostalgični lenjinista. To se oseća i u njegovom delu. Zato ga i treba igrati.
Četvrtak, 21. mart u 20:00
VANJA, SONJA, MAŠA I OSTALI
Atelje 212
Tekst: Kristofer Djurang
Režija: Ksenija Krnajski
Igraju: Goran Jevtić, Milica Mihajlović, Katarina Marković, Isidora Minić, Đorđe Kadijević, Natalija Stepanović
Drama „Vanja, Sonja, Maša i ostali” pisana je za Pozorište Mek Karter u Prinstonu, Nju Džerzi, a predstava je 2012. godine izvedena u koprodukciji sa Linkoln centrom, zatim se, u istoj podeli 2013. godine preselila na Brodvej, na scenu pozorišta Džon Golden, gde je izvedena preko 200 puta. Za pozorišni komad „Vanja, Sonja, Maša i ostali” Kristofer Djurang je 2013. godine dobio nagradu Toni, nagradu Drama deska i nagradu Udruženja njujorških pozorišnih kritičara za najbolju dramu.
Reč rediteljke
Ovo je na prvi pogled raskošna komedija sa off Brodveja. Ali, istovremeno, ovo je komad o inertnosti, o svaljivanju krivice za lične neostvarenosti na drugog, o čekanju da nam neko drugi (ako ne „plava čaplja”, onda makar sestra sa boljom radnom etikom) reši problem ili popravi život.
Vanja i Sonja su predstavnici srednje generacije koja se nije snašla u tranziciji između lepljenja markica na ručno pisana pisma i četovanja sa veštačkom inteligencijom, oni sede u fotelji i odigravaju život, dok on pored njih prolazi. Dolazak komercijalnog Holivuda u kuću ogrezlu u splin iz ruske klasične literature, kao i poplava ambiciozne mladosti i kulta tela u usamljeničko samozadovoljstvo ljudi pomirenih sa krajem, pre nego sto ga dožive, stvara poligon za komične zaplete i melodramske rasplete. Baš u tim pukotinama između dva sveta smo ove jeseni tražili naš zajednički, teatarski.
Petak, 22. mart u 20:00
BRAVO ZA KLOVNA
Narodno pozorište / Kazalište / Nepszinhaz Subotica
Tekst: Minja Peković
Režija: Minja Peković
Uloge: Igra: Minja Peković, Muzičar: Miroslav Idić (harmonika)
Kroz predstavu, koja svesno izbegava jednostavne žanrovske odrednice, a koja kroz cirkuske elemente vešto prepliće komediju i dramu, publika dobija uvid u lični doživljaj osobe koja prolazi kroz sve segmente terapije.
Otvoreno govoreći o preispitivanju dosadašnjih postupaka, odnosa prema svetu i ljudima oko nje, načina na koji je do sada reagovala na „stvarnost“, preispitivanju prioriteta, poimanju vere i ozbiljnosti u tretiranju svog mentalnog zdravlja, Minja Peković predstavom „Bravo za klovna“ otvara pitanja za svakog pojedinca u publici.
Sva ta pitanja u ovoj snažnoj i jedinstvenoj predstavi, na kraju nam donose katarzu, ali i novu snagu, veru i optimizam. (Izvor: Danas)
Reč rediteljke
„ Rak nastaje kada čovek sklopi krila”… rečenica je koju je izgovorio jedan američki onkolog kome, nažalost, ne znam ime.
Ona me je poslala na putovanje u nepoznato. Na tom putu naišla sam na knjige S.N.Lazareva i ponela ih sa sobom kao kompas. Pesmom me pratila Edit Pjaf, iako sam njen cvrkut razumevala samo srcem. Odjednom, probudio se gen mog pretka- Klovna. On se ljutio, bunio, saplitao, padao, patio i plakao dok mu se Nebo nežno smeškalo i pružilo ruku… i tako sve dok konačno nije shvatio da se lek koji traži nalazi u njegovoj Duši.
I zove se Ljubav!
Bravo za klovna!
Subota, 23. mart u 20:00
LJUBINKO I DESANKA
Narodno pozorište „Toša Jovanović”
Tekst: Aleksandar Popović
Režija: Milan Nešković
Igraju: Sara Simović, Milan Kolak, Ivan Đorđević, Jovan Torački
Ko su danas Ljubinko i Desanka, Avgust i Špijalter?
Da li su ti likovi ostali zarobljeni u vremenu rane druge polovine XX
veka, još uvek „posleratnom“, jednom nogom u građanskom a drugom uveliko
socijalističkom društvu?
Na kom planu možemo komunicirati sa glasovima iz, sada već, epohe?
Šta prepoznajemo kao svoje u njihovom osećanju sveta i da li postoji naša
bol kojoj će njihov dodir biti list kupusa ili pileća supa?
Probijajući se kroz vrtoglavu scensku igru Aleksandra Popovića,
razgrćući farsu i dešifrujući davno zaboravljene lokacije, zanate i
izraze, iščekujući zajedno sa njima na jednoj klupi u parku, po kiši,
otkrili smo usamljenost, veliku kao okean. Beskrajnu potrebu za drugim
bićem, za bliskošću, ljubavlju i prijateljstvom. Egzistenciju, koja, da bi
bila prepoznata, mora dobiti potvrdu drugog. Vapaj da neko potvrdi naše
postojanje. I dok pokušavamo da popunimo vreme koje nam je na ovoj zemlji
dato, mali, često i naizgled besmisleni razgovori, topao ljudski dodir,
slušalac, sagovornik i saputnik učiniće da što bezbolnije proživimo i
preživimo život. Jedina srećna izvesnost u iščekivanju neizvesnog za
Ljubinka i Desanku jeste postojanje onog drugog i njihove čudne ljubavi i
zajedničkih snova. Dobro bi bilo da znamo, baš kao što to znaju i Avgust
i Špijalter, da ih i mi možemo naći na jednoj klupi u jednom parku.
Reč reditelja
Aleksandru Popoviću, kao piscu, uvek se rado vraćam, pogotovo kada sam u prilici da u pozorištima imam odgovarajuću podelu za neki od njegovih komada. Kada sam upoznao Saru Simović i Milana Kolaka, dvoje izuzetno talentovanih mladih glumaca koji su pritom iz unutrašnjosti Srbije, nekako se istog trenutka nametnula ideja da bi njih dvoje bili idealni da igraju te uloge. Moja inspiracija generalno uvek polazi od podele i glumaca koji će tu predstavu igrati i nositi i posle premijere, onda kada se moj posao završi
Nedelja, 24. mart u 20:00
RADOVAN TREĆI
Narodno pozorište Sombor
Tekst: Dušan Kovačević
Režija: Vito Taufer
Igraju: Ninoslav Đorđević, Biljana Keskenović, Marija Maša Labudović, Danica Grubački, Srđan Aleksić, Nemanja Bakić, Lazar Nikolić, Pavle Popović, Dejan Pletikosić, Vladimir Broćilović, Stefan Varga, Dejan Vuković, Andrej Todorović
Pedesetogodišnjica
Umetničkim delima je potreban mir da bi razvila destruktivnu snagu, kaže Hajner Miler.
Mislim da je snaga vizionarskog dela „Radovan Treći” nakon tačno pedeset godina priličnog
mirovanja mnogo veća nego što je bila ikad. Slika današnjeg sveta. Zato sam odlučio
da komad igramo tačno kako je napisan i, osim dva, tri broja, u tekstu nismo promenili
gotovo ništa…
Zavičaj
Lica treba u našoj predstavi da budu maksimalno fizički prisutna u prostoru, u tom svom
bunkeru na dvadesetom spratu, ni na nebu ni na zemlji. Maksimalno prezentni u svojoj
telesnosti tela u akciji, u klinču neprekidnog Sizifovog rata sa samim sobom, sa komarcima,
među sobom, sa susedima, sa gravitacijom, sa svojim strahovima, sa svojim prošlim
životima, sa svojim sadašnjim fantazmama i snovima o budućnosti… Svi likovi – tela su
važna, Radovan Treći je samo deo tog suludog i divljeg organizma bez sadržaja, bez smisla
– bez Zavičaja. To više nisu ljudi koji su ikad znali za zavičaj (možda Stanislav, a i on se
ne seća više apsolutno ničega osim toga da je bilo najmanje četrnaest mrtvih na dobrim
svadbama). To su ljudi skroz–naskroz urbane otuđenosti. Zavičaj je u svesti Radovana
samo još jedna opasna i tvrdokorna fantazma, apstrakcija nerealna i nesmislena kao njegov
projekat fabrike koja bi trebalo da donese napredak bednim i glupim seljacima i posao
direktora rođaku. Tu sam planirao napraviti tačku.
Vesna, kojoj sam se kao dramaturgu obratio da mi lektorira, mi je rekla da fali završetak. Da
izgleda kao da sam greškom izbrisao pasus. Pa, da citiram Vesnu:
Kraj
„Napiši još par rečenica koje će biti neka finalna reč, ne znam kako želiš da zaokružiš… o
tome kako u horor filmovima obično kraja nema nego uvek ostane da lebdi pretnja da se
sve ponavlja iz početka, pa da i ovde nama ostaje da se nadamo da za sledeću pedesetogodišnjicu
ne bude kao sada, ali i da strahujemo da čovečanstvo možda neće ni postojati,
jer će se Radovani umnožiti!”
REČ REDITELJA
Budućnost
Nekog novembra krajem osamdesetih, našao sam se u budućnosti. Sedeo sam u multifunkcionalnoj
konzervi koje tamo u Tokiju zovu hotelske sobe. Sudeći po toj sobi pa i mnogim
drugim stvarima, budućnost nije mirisala na dobro, iako vozovi u takvom svetu voze 300 na
sat i stanu na sekund tačno i do milimetar precizno ispred tvog nosa… Sedeći u tom tamo
prostoru, upalio sam TV. Gle čuda! Na programu hotelskog kućnog bioskopa bio je film „Ko
to tamo peva“. Razmišljao sam tih dana dosta o budućnosti i film sam gledao zaredom svako
veče dok sam bio tamo… Kovačevića sam, zapravo, prvo upoznao i njegov rad me oduševio
kroz film „Balkanski špijun“, „Maratonci“, „Poseban tretman“, „Sabirni centar“… pa možda zato
ovu našu predstavu zapravo zamišljam filmski. Horor film.
Bolna komedija o samoizdaji
Dobre komedije su bolne. Kroz lica komedije gledamo i doživljavamo sami sebe, svoje životne
situacije, svoje strahove, svoju sudbinu. Komične figure, na primer, pokušavaju da budu nešto
što nisu. Ili u drugima gledaju nešto što ovi drugi nisu. Orgon u „Tartifu“ vidi svetog čoveka, a
ne svinju i tako dalje… Mogućnost koju pruža pozorište, da se sa ugodne distance smejemo
vlastitim velikim i malim glupostima i malim i velikim glupanima, velika je i korisna stvar i za
društveno i za individualno zdravlje.
Sudeći po podnaslovu, samoizdaja je centralni motiv te bolne komedije, ali da ne tumačim
vlastitu predstavu, koja u ovom trenutku nije još ni gotova: ako smo uistinu mi sami junaci
komedije, pitajmo sami sebe o kojim i kakvim samoizdajama se radi. Za razliku od strašnih
i smešnih likova koje gledamo na pozornici, mi svoje samoizdaje možemo zadržati za sebe…
Ponedeljak, 25. mart u 20:00
BILO JEDNOM NA BRIJUNIMA
Bitef teatar
Tekst: Kokan Mladenović
Režija: Kokan Mladenović
Igraju: Milan Marić, Branislav Trifunović, Tihana Lazović, Sanja Marković
Predstava polazi od stvarnog istorijskog susreta dva bračna para: Tita i Jovanke Broz sa Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor. Ovaj susret dogodio se na ostrvu Brijuni sedamdesetih godina prošlog veka. Podaci o samom susretu i zajedničkom vremenu koje su bračni parovi proveli zajedno, dostupni su kroz vrlo šture pisane i video tragove jugoslovenskih medija, biografske spise o životima četiri istorijske ličnosti, te u vidu kratkih crtica iz dnevnika Ričarda Bartona. Svi ovi materijali poslužiće kao inspiracija i građa za buduću predstavu.
Snimanje filma Sutjeska bilo je osnovni povod ovog susreta i to je ono što o samom susretu istorijski pouzdano znamo. Sve ostalo plod je naše mašte. Upravo, domaštavanje i istraživanje mogućih događaja i odnosa između ove četiri istaknute ličnosti prilikom jednog istorijskog susreta tema je predstave.
Koje su to sve uloge koje igraju ovo četvoro ljudi? Šta znači igrati više uloga u odnosu sa različitim ljudima? Šta su to sve naši pojedinačni i kolektivni identiteti, lični interesi i društvene zasluge?
REČ REDITELJA
Rodio sam se 1970. u Nišu, taman na vreme da na sopstvenim nogama dočekam Liz Tejlor i Ričarda Bartona, koji su 1971. pravo sa snimanja “Sutjeske” došli na Niške filmske susrete. Moj dve godine stariji brat, Saša, je, kao glavni argument u našim dečačkim svađama, koristio to što je uživo gledao Nila Armstronga kako se iskrcava i skakuće po Mesecu. Od volje mu. Ja sam bio tu kada se zanosna Liz iskrcala u Nišu, nepoznatom joj koliko i Armstrongu mesec. Bio je to mali korak za Liz Tejlor, ali veliki za istoriju Niša, još veći za mene lično. Za dečake je veoma važno da na vreme postave neke standarde u pogledu žena. Ja sam imao tu sreću već sa godinu dana.
Onda me je jako nerviralo što Tito nikako ne dolazi u Niš, mada ja znam sve recitacije i pesme o njemu. I bio sam siguran da će, nakon dve savezne štafete koje sam nosio, treća biti ona prava, uručena pravo u ruke „najvećem sinu naših naroda i narodnosti”, ali ni do toga nije došlo jer je on, kako bi rekao jedan moj stric:“opravdano odsutan jerbo je umreo.”
Jovanku Broz takođe nisam upoznao, mada je moja mama, Bosanka, krupna i prsata lepotica, dugo godina terala punđu a la Jovanka, pa je, kad nas je jurila sa prutom ruci, zbog obilja nestašluka, delovalo kao da nas drugarica Jovanka vija po selu Donja Vrežina, da od nas napravi uzorne pionire i omladince.
Ričarda Bartona nisam upoznao i bolje što nisam, jer je očigledno da bi se, zbog onog događaja iz 1971. među nama razvilo ozbiljno rivalstvo.
Onda sam, tokom pozorišnih godina, upoznao Baneta, Milana, Sanju i Tihanu, baš tim redom, i zaljubio se u njihove talente. Tom sjajnom kvartetu glumaca, valjalo je, kao izazov postaviti jedan drugi kvartet, „nespojivi spoj najpoznatijeg komunističkog i najpoznatijeg kapitalističkog para” i njihov susret na Brijunima, 1971. godine. Iz tog neverovatnog događaja, manje su nas zanimale istorijske činjenice, a više prava, potentna, „pirandelovska“ situacija i igra uloga, jer niko od njih nije bio samo ono što zvanične biografije kažu, a jasno je da Liz i Barton nisu bili jedini, a možda ni najbolji glumci na Brijunima, toga leta. Počelo se od privatnih identiteta samih glumaca, pa se tragalo za višeslojnim i na momente kontradiktornim identitetima samih likova i priča je počela da dobija oblik koji ćete gledati. Sve ostalo je istorija, ili će jednom to sigurno biti.
Utorak, 26. mart u 20:00
ĆELAVA PEVAČICA
Centar za kulturu Tivat
Tekst: Ežen Jonesko
Režija: Jagoš Marković
Igraju: Olga Odanović, Branko Vidaković, Dubravka Drakić, Momčilo Otašević, Sandra Bugarski, Branimir Popović
Novu verziju drame kojom je pedesetih godina prošlog vijeka ustanovljen novi žanr, teatar apsurda, Jagoš Marković je režirao u produkciji Centra za kulturu Tivat, a za ovu predstavu je, kako se pokazalo, dobio i poslednju nagradu u karijeri Plaketu „Ivana Tomičić” za poseban doprinos teatru i festivalu Purgatorije.
On je odlučio da njenu radnju iz Londona, preseli u Boku Kotorsku u stan jedne gospodske kotorske familije, te da britansku uštogljenost originalnih aktera ove drame pretvori u mediteransku lepršavost, ali i fjaku tako karakterističnu za žitelje našeg zaliva. Ključnu ulogu u tome imao je prevod Joneskove drame na bokeški dijalekt i njeno prilagođavanje lokalnim prilikama, smjeli zahvat koji potpisuje Neven Staničić.
,,…Kao što po pravilu; nema civilizacije koja svojim vrhuncima nije iznjedrila sopstvene apsurde kao ubjedljive potvrde trajanja; konformizam, kao postignuti nivo odnosa izvan kojeg je nemoguće njeno razumijevanje; konačno, pravila i odnose komunikacije zasnovane na upotrebi i razmjeni takozvanih „apsolutnih istina“ jezičkih fraza i dosjetki, na kojima se temelji „red i pristojnost” njenog okruženja, tako smo recept i pravo za „domaće“ pozorišno istraživanje Joneskove „anti drame“ svjesno potražili i začinjeli osobenostima Boke, ubijeđeni da joj na taj način priređujemo i omaž koji je zaslužila.”, zapisuje Neven Staničić.
REČ REDITELJA
Jonesko se, u svojim dramama apsurda, bavio usamljenošću modernog čoveka i besmislom njegove egzistencije. Smatrao je da je jezik kojim ljudi govore neadekvatan, automatizovan, i da „izneverava” najintimnije sadržaje jer se sastoji od otrcanih i bezličnih iskaza. U njegovom svetu ljudi govore a da ništa ne kažu. Kod njih postoji odsustvo unutrašnjeg života i mehanika svakodnevnog. Jonesko nam prikazuje čoveka koji je ogreznuo u svoju društvenu sredinu i koji se ne izdvaja iz nje.
U „Ćelavoj pevačici” protestovao je protiv malograđanskog, buržoaskog konformizma. Govorio je da je upravo konformista, malograđanin izgubljen i dehumanizovan, okamenjen. Smatrao je da su reči malograđana samo šumovi lišeni smisla. Njegovo pozorište apsurda prikazuje svet kao nepojmljivo mesto. Koliko klišea i stereotipnih fraza mi upotrebljavamo u svakodnevnom životu, čudio se. U kojoj meri su ljudi koje u stvarnosti srećemo jedinstveni? Kao da su to bića bez lica, ličnosti bez osobenosti. (Iva Milošević)
