Разговор о представи „Чиста кућа” Саре Рул у режији Андрее Пјевић, Атеље 212
Млада редитељка чија је ова режија била мастер рад истакла је: У комаду Ана не говори, а у оригналу она има текст. Ми смо сав тај текст задржали само што њега преводи Наталија Степановић која игра служавку Матилду. То је зато што сам имала идеју да лик Ане буде питање односа према болести, смрти имала сам проблем јер сам пуно пута гледала да се према болести и смрти приступа на сентименталан начин, а Сара Рул наводи да се први пут суочила са терминалном болешћу када јој је умро отац који их је водио по палачинкарницама и учио разним вицевима и до последњег дана се шалио на рачун смрти. Мени је било важно да питање болести не буде питање патње него борбе до последњег тренутка живота. Две сесте Лејн и Вирџинија су представнице запада и у комаду долази до сусрета и мешања нових култура. Са једне стране имамо ту западну која цени новац, рад и непрекидан је притисак и имамо две жене које су на различит начин подлегле том притиску и онда долазе нове културе и поставља се питање шта се догађа. Да ли сукоб више разлчитих култура мења однос према животу јер латино културе цене дух и емоције. Оно што је занимљиво код Саре Рул је што ни један однос није тачан. Жена која цени дух и емоције ипак на крају умре тако да живот је виц и не постоји тачан одговор”.
Радмила Томовић тумачила је улогу Лејн и истакла: „Свет нас тера на неку ненормалну брзину, сви смо на некој удици да мора више и сами дозвољавамо да нас разара нешто што не смели да дозволимо да нас разараи да се у свему томе изгубимо. Да је посао важнији од личних односа а што се Лејн тиче њој се руши свет одавно већ само у тој јурњави идемо даље, још више новца, операција, семинара, отуђила се од себе, од човека кога воли, а ме зна како да му се врати, како га да врати. Ништа не чини у том смислу осим што се још више затрпава у посао и мислим да је то болест времена у коме живимо. Мислим да не може да се направи јасна граница, запад је само точкић, јури за зарадом, овде је списатељица изоштрила контраст да би показала сукобне моменте два света.”
Хана Селимовић игра Вирџинију, њену сестру:“ Ми смо се пре психологизације ликова бавили одређеним парадигмама и питањима, поред тог женског, поред западне агресије према свему што је културолошки другачије, говорили смо и о класном питању, о томе како људи из једне класе, добростојећи, имућни људи третирају имигранте који долазе у потрази за бољим животом, материјалном сигурношћу. Што се тиче мог лика, најидикативнија реченица је да је то жена којој је неко рекао да се ружно смеје и она је престала. У свом налету пуцања она каже да је желела бољи живот и није знала како да га тражи. У том дубоком потискивању у покушавању да се тражи осећање форме, лежи мноштво психолошких поремећаја. Она је само дубоко закопчана жена која на крају комада дође до отвореног смеха који није женствен ни суздржан. То путовање ми је значило ослобођење уз једну малу жену.”
Наталија Степановић говорила је о свом лику Матилде, кућне помоћнице : „ Мислим да у животу није све тако црно бело, како је постављено у овом комаду. Ми смо се кроз прецес доста бавили тиме да нама то не буде црно бело и да схавтимо шта је списатељица хтела да каже. Надам се да смо успели и мислим да моменат када Ана улази у свачији живот и утиче на сваког то је по мени главни моменат комада. Матилда је лик кога не занима да живи по конвенцијама и то је њен кључ.”
Публика је овој представи дала просечну оцену 3,64.
Мишка Кнежевић, новинар
