Среда, 20. март у 20:00
РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА
Југословенско драмско позориште
Текст: Александар Поповић
Режија: Егон Савин
Играју: Ненад Јездић, Ирфан Менсур, Бранислав Лечић, Радован Вујовић, Тамара Драгичевић, Бранка Шелић, Небојша Миловановић, Милица Гојковић, Тања Пјевац, Лазар Ђукић, Јанко Цекић и Огњен Никола Радуловић
Комад Александра Поповића „Развојни пут Боре Шнајдера”, први пут је изведен 1967. Године. Поповић је исте године награђен Стеријином наградом за најбољу савремену драму ( у то време Југословенске позоришне игре). По избору критике, у конкуренцији од 710 драма на српском језику, Поповића „Развојни пут Боре Шнајдера”, проглашен је најбољом драмом у периоду од 1944. до 1993. године.
Реч редитеља
Аца је писац неимаштине у сваком погледу. Сви његови шпијуни, дупедавци, мутиводе, префакуте, барабе, шегрти, четници, жандари, лопови, партизани- сви жуде за вулгарним обиљем које никада нису видели. Сви су његови ликови од истог соја – данас одбачени поданици, понижени и изгладнели, претворни и лукави, а већ сутра бахати ниткови, властодршци. Поповић зна како се фукара домогне власти и како успева да је задржи. Ликови ових историјских басни су лековито аморални. Поповић их све без разлике брани и разуме, често се љути на своје ликове, као што се човек љути на самог себе. То је оно неодољиво и непоновљиво у његовом делу. То је онај чеховљевски, непатворени хуманизам какав осетимо у европској драмској књижевности једном у сто година. Његова исцелитељска топлина зрачи из сваког његовог дела. Аца је био носталгични лењиниста. То се осећа и у његовом делу. Зато га и треба играти.
Четвртак, 21. март у 20:00
ВАЊА, СОЊА, МАША И ОСТАЛИ
Атеље 212
Текст: Кристофер Дјуранг
Режија: Ксенија Крнајски
Играју: Горан Јевтић, Милица Михајловић, Катарина Марковић, Исидора Минић, Ђорђе Кадијевић, Наталија Степановић
Драма „Вања, Соња, Маша и остали” писана је за Позориште Мек Картер у Принстону, Њу Џерзи, а представа је 2012. године изведена у копродукцији са Линколн центром, затим се, у истој подели 2013. године преселила на Бродвеј, на сцену позоришта Џон Голден, где је изведена преко 200 пута. За позоришни комад „Вања, Соња, Маша и остали” Кристофер Дјуранг је 2013. године добио награду Тони, награду Драма деска и награду Удружења њујоршких позоришних критичара за најбољу драму.
Реч редитељке
Ово је на први поглед раскошна комедија са офф Бродвеја. Али, истовремено, ово је комад о инертности, о сваљивању кривице за личне неостварености на другог, о чекању да нам неко други (ако не „плава чапља”, онда макар сестра са бољом радном етиком) реши проблем или поправи живот.
Вања и Соња су представници средње генерације која се није снашла у транзицији између лепљења маркица на ручно писана писма и четовања са вештачком интелигенцијом, они седе у фотељи и одигравају живот, док он поред њих пролази. Долазак комерцијалног Холивуда у кућу огрезлу у сплин из руске класичне литературе, као и поплава амбициозне младости и култа тела у усамљеничко самозадовољство људи помирених са крајем, пре него сто га доживе, ствара полигон за комичне заплете и мелодрамске расплете. Баш у тим пукотинама између два света смо ове јесени тражили наш заједнички, театарски.
Петак, 22. март у 20:00
БРАВО ЗА КЛОВНА
Народно позориште / Казалиште / Непсзинхаз Суботица
Текст: Миња Пековић
Режија: Миња Пековић
Улоге: Игра: Миња Пековић, Музичар: Мирослав Идић (хармоника)
Кроз представу, која свесно избегава једноставне жанровске одреднице, а која кроз циркуске елементе вешто преплиће комедију и драму, публика добија увид у лични доживљај особе која пролази кроз све сегменте терапије.
Отворено говорећи о преиспитивању досадашњих поступака, односа према свету и људима око ње, начина на који је до сада реаговала на „стварност“, преиспитивању приоритета, поимању вере и озбиљности у третирању свог менталног здравља, Миња Пековић представом „Браво за кловна“ отвара питања за сваког појединца у публици.
Сва та питања у овој снажној и јединственој представи, на крају нам доносе катарзу, али и нову снагу, веру и оптимизам. (Извор: Данас)
Реч редитељке
„ Рак настаје када човек склопи крила”… реченица је коју је изговорио један амерички онколог коме, нажалост, не знам име.
Она ме је послала на путовање у непознато. На том путу наишла сам на књиге С.Н.Лазарева и понела их са собом као компас. Песмом ме пратила Едит Пјаф, иако сам њен цвркут разумевала само срцем. Одједном, пробудио се ген мог претка- Кловна. Он се љутио, бунио, саплитао, падао, патио и плакао док му се Небо нежно смешкало и пружило руку… и тако све док коначно није схватио да се лек који тражи налази у његовој Души.
И зове се Љубав!
Браво за кловна!
Субота, 23. март у 20:00
ЉУБИНКО И ДЕСАНКА
Народно позориште „Тоша Јовановић”
Текст: Александар Поповић
Режија: Милан Нешковић
Играју: Сара Симовић, Милан Колак, Иван Ђорђевић, Јован Торачки
Ко су данас Љубинко и Десанка, Август и Шпијалтер?
Да ли су ти ликови остали заробљени у времену ране друге половине XX
века, још увек „послератном“, једном ногом у грађанском а другом увелико
социјалистичком друштву?
На ком плану можемо комуницирати са гласовима из, сада већ, епохе?
Шта препознајемо као своје у њиховом осећању света и да ли постоји наша
бол којој ће њихов додир бити лист купуса или пилећа супа?
Пробијајући се кроз вртоглаву сценску игру Александра Поповића,
разгрћући фарсу и дешифрујући давно заборављене локације, занате и
изразе, ишчекујући заједно са њима на једној клупи у парку, по киши,
открили смо усамљеност, велику као океан. Бескрајну потребу за другим
бићем, за блискошћу, љубављу и пријатељством. Егзистенцију, која, да би
била препозната, мора добити потврду другог. Вапај да неко потврди наше
постојање. И док покушавамо да попунимо време које нам је на овој земљи
дато, мали, често и наизглед бесмислени разговори, топао људски додир,
слушалац, саговорник и сапутник учиниће да што безболније проживимо и
преживимо живот. Једина срећна извесност у ишчекивању неизвесног за
Љубинка и Десанку јесте постојање оног другог и њихове чудне љубави и
заједничких снова. Добро би било да знамо, баш као што то знају и Август
и Шпијалтер, да их и ми можемо наћи на једној клупи у једном парку.
Reč reditelja
Aleksandru Popoviću, kao piscu, uvek se rado vraćam, pogotovo kada sam u prilici da u pozorištima imam odgovarajuću podelu za neki od njegovih komada. Kada sam upoznao Saru Simović i Milana Kolaka, dvoje izuzetno talentovanih mladih glumaca koji su pritom iz unutrašnjosti Srbije, nekako se istog trenutka nametnula ideja da bi njih dvoje bili idealni da igraju te uloge. Moja inspiracija generalno uvek polazi od podele i glumaca koji će tu predstavu igrati i nositi i posle premijere, onda kada se moj posao završi
Nedelja, 24. mart u 20:00
РАДОВАН ТРЕЋИ
Народно позориште Сомбор
Текст: Душан Ковачевић
Режија: Вито Тауфер
Играју: Нинослав Ђорђевић, Биљана Кескеновић, Марија Маша Лабудовић, Даница Грубачки, Срђан Алексић, Немања Бакић, Лазар Николић, Павле Поповић, Дејан Плетикосић, Владимир Броћиловић, Стефан Варга, Дејан Вуковић, Андреј Тодоровић
Педесетогодишњица
Уметничким делима је потребан мир да би развила деструктивну снагу, каже Хајнер Милер.
Мислим да је снага визионарског дела „Радован Трећи” након тачно педесет година приличног
мировања много већа него што је била икад. Слика данашњег света. Зато сам одлучио
да комад играмо тачно како је написан и, осим два, три броја, у тексту нисмо променили
готово ништа…
Завичај
Лица треба у нашој представи да буду максимално физички присутна у простору, у том свом
бункеру на двадесетом спрату, ни на небу ни на земљи. Максимално презентни у својој
телесности тела у акцији, у клинчу непрекидног Сизифовог рата са самим собом, са комарцима,
међу собом, са суседима, са гравитацијом, са својим страховима, са својим прошлим
животима, са својим садашњим фантазмама и сновима о будућности… Сви ликови – тела су
важна, Радован Трећи је само део тог сулудог и дивљег организма без садржаја, без смисла
– без Завичаја. То више нису људи који су икад знали за завичај (можда Станислав, а и он се
не сећа више апсолутно ничега осим тога да је било најмање четрнаест мртвих на добрим
свадбама). То су људи скроз–наскроз урбане отуђености. Завичај је у свести Радована
само још једна опасна и тврдокорна фантазма, апстракција нереална и несмислена као његов
пројекат фабрике која би требало да донесе напредак бедним и глупим сељацима и посао
директора рођаку. Ту сам планирао направити тачку.
Весна, којој сам се као драматургу обратио да ми лекторира, ми је рекла да фали завршетак. Да
изгледа као да сам грешком избрисао пасус. Па, да цитирам Весну:
Крај
„Напиши још пар реченица које ће бити нека финална реч, не знам како желиш да заокружиш… о
томе како у хорор филмовима обично краја нема него увек остане да лебди претња да се
све понавља из почетка, па да и овде нама остаје да се надамо да за следећу педесетогодишњицу
не буде као сада, али и да страхујемо да човечанство можда неће ни постојати,
јер ће се Радовани умножити!”
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Будућност
Неког новембра крајем осамдесетих, нашао сам се у будућности. Седео сам у мултифункционалној
конзерви које тамо у Токију зову хотелске собе. Судећи по тој соби па и многим
другим стварима, будућност није мирисала на добро, иако возови у таквом свету возе 300 на
сат и стану на секунд тачно и до милиметар прецизно испред твог носа… Седећи у том тамо
простору, упалио сам ТВ. Гле чуда! На програму хотелског кућног биоскопа био је филм „Ко
то тамо пева“. Размишљао сам тих дана доста о будућности и филм сам гледао заредом свако
вече док сам био тамо… Ковачевића сам, заправо, прво упознао и његов рад ме одушевио
кроз филм „Балкански шпијун“, „Маратонци“, „Посебан третман“, „Сабирни центар“… па можда зато
ову нашу представу заправо замишљам филмски. Хорор филм.
Болна комедија о самоиздаји
Добре комедије су болне. Кроз лица комедије гледамо и доживљавамо сами себе, своје животне
ситуације, своје страхове, своју судбину. Комичне фигуре, на пример, покушавају да буду нешто
што нису. Или у другима гледају нешто што ови други нису. Оргон у „Тартифу“ види светог човека, а
не свињу и тако даље… Могућност коју пружа позориште, да се са угодне дистанце смејемо
властитим великим и малим глупостима и малим и великим глупанима, велика је и корисна ствар и за
друштвено и за индивидуално здравље.
Судећи по поднаслову, самоиздаја је централни мотив те болне комедије, али да не тумачим
властиту представу, која у овом тренутку није још ни готова: ако смо уистину ми сами јунаци
комедије, питајмо сами себе о којим и каквим самоиздајама се ради. За разлику од страшних
и смешних ликова које гледамо на позорници, ми своје самоиздаје можемо задржати за себе…
Понедељак, 25. март у 20:00
БИЛО ЈЕДНОМ НА БРИЈУНИМА
Битеф театар
Текст: Кокан Младеновић
Режија: Кокан Младеновић
Играју: Милан Марић, Бранислав Трифуновић, Тихана Лазовић, Сања Марковић
Представа полази од стварног историјског сусрета два брачна пара: Тита и Јованке Броз са Ричардом Бартоном и Елизабет Тејлор. Овај сусрет догодио се на острву Бријуни седамдесетих година прошлог века. Подаци о самом сусрету и заједничком времену које су брачни парови провели заједно, доступни су кроз врло штуре писане и видео трагове југословенских медија, биографске списе о животима четири историјске личности, те у виду кратких цртица из дневника Ричарда Бартона. Сви ови материјали послужиће као инспирација и грађа за будућу представу.
Снимање филма Сутјеска било је основни повод овог сусрета и то је оно што о самом сусрету историјски поуздано знамо. Све остало плод је наше маште. Управо, домаштавање и истраживање могућих догађаја и односа између ове четири истакнуте личности приликом једног историјског сусрета тема је представе.
Које су то све улоге које играју ово четворо људи? Шта значи играти више улога у односу са различитим људима? Шта су то све наши појединачни и колективни идентитети, лични интереси и друштвене заслуге?
REČ REDITELJA
Rodio sam se 1970. u Nišu, taman na vreme da na sopstvenim nogama dočekam Liz Tejlor i Ričarda Bartona, koji su 1971. pravo sa snimanja “Sutjeske” došli na Niške filmske susrete. Moj dve godine stariji brat, Saša, je, kao glavni argument u našim dečačkim svađama, koristio to što je uživo gledao Nila Armstronga kako se iskrcava i skakuće po Mesecu. Od volje mu. Ja sam bio tu kada se zanosna Liz iskrcala u Nišu, nepoznatom joj koliko i Armstrongu mesec. Bio je to mali korak za Liz Tejlor, ali veliki za istoriju Niša, još veći za mene lično. Za dečake je veoma važno da na vreme postave neke standarde u pogledu žena. Ja sam imao tu sreću već sa godinu dana.
Onda me je jako nerviralo što Tito nikako ne dolazi u Niš, mada ja znam sve recitacije i pesme o njemu. I bio sam siguran da će, nakon dve savezne štafete koje sam nosio, treća biti ona prava, uručena pravo u ruke „najvećem sinu naših naroda i narodnosti”, ali ni do toga nije došlo jer je on, kako bi rekao jedan moj stric:“opravdano odsutan jerbo je umreo.”
Jovanku Broz takođe nisam upoznao, mada je moja mama, Bosanka, krupna i prsata lepotica, dugo godina terala punđu a la Jovanka, pa je, kad nas je jurila sa prutom ruci, zbog obilja nestašluka, delovalo kao da nas drugarica Jovanka vija po selu Donja Vrežina, da od nas napravi uzorne pionire i omladince.
Ričarda Bartona nisam upoznao i bolje što nisam, jer je očigledno da bi se, zbog onog događaja iz 1971. među nama razvilo ozbiljno rivalstvo.
Onda sam, tokom pozorišnih godina, upoznao Baneta, Milana, Sanju i Tihanu, baš tim redom, i zaljubio se u njihove talente. Tom sjajnom kvartetu glumaca, valjalo je, kao izazov postaviti jedan drugi kvartet, „nespojivi spoj najpoznatijeg komunističkog i najpoznatijeg kapitalističkog para” i njihov susret na Brijunima, 1971. godine. Iz tog neverovatnog događaja, manje su nas zanimale istorijske činjenice, a više prava, potentna, „pirandelovska“ situacija i igra uloga, jer niko od njih nije bio samo ono što zvanične biografije kažu, a jasno je da Liz i Barton nisu bili jedini, a možda ni najbolji glumci na Brijunima, toga leta. Počelo se od privatnih identiteta samih glumaca, pa se tragalo za višeslojnim i na momente kontradiktornim identitetima samih likova i priča je počela da dobija oblik koji ćete gledati. Sve ostalo je istorija, ili će jednom to sigurno biti.
Уторак, 26. март у 20:00
ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА
Центар за културу Тиват
Текст: Ежен Јонеско
Режија: Јагош Марковић
Играју: Олга Одановић, Бранко Видаковић, Дубравка Дракић, Момчило Оташевић, Сандра Бугарски, Бранимир Поповић
Нову верзију драме којом је педесетих година прошлог вијека установљен нови жанр, театар апсурда, Јагош Марковић је режирао у продукцији Центра за културу Тиват, а за ову представу је, како се показало, добио и последњу награду у каријери Плакету „Ивана Томичић” за посебан допринос театру и фестивалу Пургаторије.
Он је одлучио да њену радњу из Лондона, пресели у Боку Которску у стан једне господске которске фамилије, те да британску уштогљеност оригиналних актера ове драме претвори у медитеранску лепршавост, али и фјаку тако карактеристичну за житеље нашег залива. Кључну улогу у томе имао је превод Јонескове драме на бокешки дијалект и њено прилагођавање локалним приликама, смјели захват који потписује Невен Станичић.
,,…Као што по правилу; нема цивилизације која својим врхунцима није изњедрила сопствене апсурде као убједљиве потврде трајања; конформизам, као постигнути ниво односа изван којег је немогуће њено разумијевање; коначно, правила и односе комуникације засноване на употреби и размјени такозваних „апсолутних истина“ језичких фраза и досјетки, на којима се темељи „ред и пристојност” њеног окружења, тако смо рецепт и право за „домаће“ позоришно истраживање Јонескове „анти драме“ свјесно потражили и зачињели особеностима Боке, убијеђени да јој на тај начин приређујемо и омаж који је заслужила.”, записује Невен Станичић.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Јонеско се, у својим драмама апсурда, бавио усамљеношћу модерног човека и бесмислом његове егзистенције. Сматрао је да је језик којим људи говоре неадекватан, аутоматизован, и да „изневерава” најинтимније садржаје јер се састоји од отрцаних и безличних исказа. У његовом свету људи говоре а да ништа не кажу. Код њих постоји одсуство унутрашњег живота и механика свакодневног. Јонеско нам приказује човека који је огрезнуо у своју друштвену средину и који се не издваја из ње.
У „Ћелавој певачици” протестовао је против малограђанског, буржоаског конформизма. Говорио је да је управо конформиста, малограђанин изгубљен и дехуманизован, окамењен. Сматрао је да су речи малограђана само шумови лишени смисла. Његово позориште апсурда приказује свет као непојмљиво место. Колико клишеа и стереотипних фраза ми употребљавамо у свакодневном животу, чудио се. У којој мери су људи које у стварности срећемо јединствени? Као да су то бића без лица, личности без особености. (Ива Милошевић)
