Razgovor o predstavi „Čista kuća” Sare Rul u režiji Andree Pjević, Atelje 212
Mlada rediteljka čija je ova režija bila master rad istakla je: U komadu Ana ne govori, a u orignalu ona ima tekst. Mi smo sav taj tekst zadržali samo što njega prevodi Natalija Stepanović koja igra služavku Matildu. To je zato što sam imala ideju da lik Ane bude pitanje odnosa prema bolesti, smrti imala sam problem jer sam puno puta gledala da se prema bolesti i smrti pristupa na sentimentalan način, a Sara Rul navodi da se prvi put suočila sa terminalnom bolešću kada joj je umro otac koji ih je vodio po palačinkarnicama i učio raznim vicevima i do poslednjeg dana se šalio na račun smrti. Meni je bilo važno da pitanje bolesti ne bude pitanje patnje nego borbe do poslednjeg trenutka života. Dve seste Lejn i Virdžinija su predstavnice zapada i u komadu dolazi do susreta i mešanja novih kultura. Sa jedne strane imamo tu zapadnu koja ceni novac, rad i neprekidan je pritisak i imamo dve žene koje su na različit način podlegle tom pritisku i onda dolaze nove kulture i postavlja se pitanje šta se događa. Da li sukob više razlčitih kultura menja odnos prema životu jer latino kulture cene duh i emocije. Ono što je zanimljivo kod Sare Rul je što ni jedan odnos nije tačan. Žena koja ceni duh i emocije ipak na kraju umre tako da život je vic i ne postoji tačan odgovor”.
Radmila Tomović tumačila je ulogu Lejn i istakla: „Svet nas tera na neku nenormalnu brzinu, svi smo na nekoj udici da mora više i sami dozvoljavamo da nas razara nešto što ne smeli da dozvolimo da nas razarai da se u svemu tome izgubimo. Da je posao važniji od ličnih odnosa a što se Lejn tiče njoj se ruši svet odavno već samo u toj jurnjavi idemo dalje, još više novca, operacija, seminara, otuđila se od sebe, od čoveka koga voli, a me zna kako da mu se vrati, kako ga da vrati. Ništa ne čini u tom smislu osim što se još više zatrpava u posao i mislim da je to bolest vremena u kome živimo. Mislim da ne može da se napravi jasna granica, zapad je samo točkić, juri za zaradom, ovde je spisateljica izoštrila kontrast da bi pokazala sukobne momente dva sveta.”
Hana Selimović igra Virdžiniju, njenu sestru:“ Mi smo se pre psihologizacije likova bavili određenim paradigmama i pitanjima, pored tog ženskog, pored zapadne agresije prema svemu što je kulturološki drugačije, govorili smo i o klasnom pitanju, o tome kako ljudi iz jedne klase, dobrostojeći, imućni ljudi tretiraju imigrante koji dolaze u potrazi za boljim životom, materijalnom sigurnošću. Što se tiče mog lika, najidikativnija rečenica je da je to žena kojoj je neko rekao da se ružno smeje i ona je prestala. U svom naletu pucanja ona kaže da je želela bolji život i nije znala kako da ga traži. U tom dubokom potiskivanju u pokušavanju da se traži osećanje forme, leži mnoštvo psiholoških poremećaja. Ona je samo duboko zakopčana žena koja na kraju komada dođe do otvorenog smeha koji nije ženstven ni suzdržan. To putovanje mi je značilo oslobođenje uz jednu malu ženu.”
Natalija Stepanović govorila je o svom liku Matilde, kućne pomoćnice : „ Mislim da u životu nije sve tako crno belo, kako je postavljeno u ovom komadu. Mi smo se kroz preces dosta bavili time da nama to ne bude crno belo i da shavtimo šta je spisateljica htela da kaže. Nadam se da smo uspeli i mislim da momenat kada Ana ulazi u svačiji život i utiče na svakog to je po meni glavni momenat komada. Matilda je lik koga ne zanima da živi po konvencijama i to je njen ključ.”
Publika je ovoj predstavi dala prosečnu ocenu 3,64.
Miška Knežević, novinar
