Датум: недеља 24. март
Назив: УКРОЋЕНА ГОРОПАД
Позориште: НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ СУБОТИЦА
Време: 20.00
Место: Културни центар Јагодина
&нбсп;
Вилијам Шекспир
УКРОЋЕНА ГОРОПАД
Режија, адаптација текста и избор музике: Оља Ђорђевић
Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић
Сценографија: Диана Радосављевић Миловић
Сценски покрет: Игор Грекса
Костимографија: Милица Грбић Комазец
Асистент костимографа: Марко Маросиук
Корепетиција: др Агота Виткаи Кучера
Лектор: Саша Латиновић
Инспицијент: Горан Грубишић
Суфлер: Весна Галешев
Катарина…..Соња Лештар
Петручио…..Димитрије Динић
Бјанка…..Исидора Влчек
Лућенцо…..Милан Новаковић
Батиста…..Зоран Бучевац
Гремио…..Небојша Чолић
Хортенсио…..Игор Грекса
Грумио…..Милош Станковић
Карцио…..Срђан Секулић
Транио…..Данило Бракочевић
Биондело…..Владимир Грбић
Винћенцо…..Љубиша Ристовић
Кројач/Трговац помодном робом…..Милан Вејновић
Удовица…..Кристина Јаковљевић
Учитељ…..Игор Лерић
Музичар…..Геза Кучера мл.
Ренесансна екипа…..Милан Вејновић, Владимир Грбић,Срђан Секулић
НАШ СВЕТ ЈЕ ПОЗОРНИЦА ЛАЖИ
Радњу Шекспирове „Укроћене горопади“, комедије која се бави односима између полова, љубави, бракова и интереса, редитељка Оливера Ђорђевић смешта у педесете године прошлог века. То препознајемо по обликовању костима, као и избору музике. Костиме Милице Грбић Комазец функционално чине лепршаве туфнасте хаљине девојака, рокерке бунтовних младића и ретро одела господе. Музику уживо изводи Геза Кучера, градећи пратњу за сонгове које певају различити ликови, на сцени у позадини, обележеној као простор бенда „Тхе Схреwс“ (у преводу „горопади“, изворан наслов комада је „Таминг Оф тхе Схреw“).
У суботичкој представи су нарочито појачана комичка значења, акцентована је пародичност ликова и радње, са главном функцијом безобзирног засмејавања гледалаца, што је у сагласју са Шекспировим популистичким духом. Посебно је изражена и комуникација са публиком, што је такође у духу елизабетанског театра. Активан однос са гледаоцима се успоставља одмах на почетку, у уводној сцени представе, на просценијуму, испред завесе. Ту три лика, „ренесансна екипа“ коју чине глумци Милан Вејновић, Владимир Грбић и Срђан Секулић, изазивају, засмејавају, анимирају господара, у овом случају гледаоца у првом реду. Реч је о адаптираним сценама из оригиналног текста, које води Слај, постављајући целокупну радњу комедије као ситуацију позоришта у позоришту. Овде је та Слајова снолика представа преведена у оправдано једноставнију структуру, тако да лакше делује на гледаоце, рушећи при томе конвенционалне границе између извођача и публике. „Ренсесансна екипа“ се током суботичке представе враћа, поново изазивајући гледаоце, чиме се доследно ствара чврста основа позоришта у позоришту, такође омиљена у Шекспировом театру.
Глумци су складно, стилски уједначено, представили бројну групу Шекспирових ликова озбиљних и мање озбиљних мутивода и сецикеса. Батиста (Зоран Бучевац) је богати племић, нешто умереније обликован, отац послушне и миле Бјанке (Исидора Влчек) и горопадне Катарине (Соња Лештар). Њихове удвараче вешто маниристички и комички изражајно играју Димитрије Динић (Петручио), Игор Грекса (Хортенсио), Милан Новаковић (Лућенцо), Небојша Чолић (Гремио, у пратњи комички делотоврног слуге Грумија – Милош Станковић).
Нарочиту комичку снагу у представи имају цитати из филмског наслеђа. На пример, Винћенцо (Љубиша Ристовић), прави отац Лућенца од кога се син крије, пародична је реплика Брандовог Дон Вита Корлеонеа. Референце на савремену популарну културу су присутне и у сонговима, на пример једна песма се пародично односи према познатој, често цитираној песми „Бад Романце “ Лејди Гаге. Комику избацују и поплаве различитих имена ликова, њихово мешање, комбиновање и забуне које изазивају, као и замењени идентитети. Изузетно је комичан Учитељ (Игор Лерић) који се претвара да је Винћенцо, заузврат добијајући финансијску надокнаду коју узима уз комички оштар и друштвено сатиричан коментар „учитељска плата“. Он је помало чаплиновски обликован, а нарочито су упечатљиви, комички продорни призори његовог непрестаног ждрања, бесконачног гурања сендвича у уста, исколачених, похлепних очију. Издвојићемо и посебно комички делотворну сцену тајног пантомимског објашњавања, када Биондело (Владимир Грбић), Лућенцов слуга, објашњава шта треба лажни Винћенцо (Учитељ), да каже Батисти.
Главни смисао ове успешно сценски размаштане, вртоглаво духовите представе је живахно разигравање сцене, непрегледно забављање гледалаца. Ипак, поставка Шекспировог комада не би била шекспировска да не постоји друга страна, трагична црта његовог суштински двозначног, трагикомичног погледа на свет. Наличје суботичке жовијалне игре је критика материјалних друштвених диктата. Ни младићи ни девојке који улазе у брак, ни њихови родитељи, били они прави или лажни, готово да не помињу љубав. Она је смождена финансијским интересима. Ко да више, девојка је његова. У тој трци за брачним бизнисима се лаже, подмићује, претвара. Цео свет је позорница, простор бескрајног варања. Тамно наличје ове представе је изражајна метафора нашег света, света у коме су вредности окренуте наглавачке.
Ана Тасић
